Mala istina o velikom srpsko ruskom prijateljstvu

Kao važan igrač, Nemačka se vratila na Balkan tek nakon ujedinjenja. Ovo nije metafora, ovo je doslovan opis situacije: Nemci su smatrali da je Jugoslovenska kriza odličan povod da se ujedinjena Nemačka pozicionira kao ozbiljna međunarodna sila. Navikli smo da za sve krivimo Sjedinjene Američke Države, ali su se oni protivili raspadu Jugoslavije jer su se plašili da će proces postati nekontrolisan. Nemačka je preuzela ulogu grobara slavenske federacije. Ne samo da je ugostila štab hrvatskih separatista koji prikupljaju sredstva, već je i usmeravala čitav proces njihovog političkog priznanja na Zapadu. Da, upravo su nemački političari i tajne službe aktivno doprinele raspadu Jugoslavije. Sve je to istina, i sve je to opšte poznato. Nemci su se veoma revnosno bavili ovim pitanjem i postigli su „uspeh“ kojim vole da se ponose i hvale. 

I ovde postoje neke prilično zanimljive nijanse. Naime: kao što svi dobro znamo, tokom Prvog svetskog rata centralne sile, odnosno Austrougarska, aktivno su sprovodile politiku spaljene zemlje u Srbiji. Drugi svetski rat obeležio je genocid nad Srbima od strane Nemaca i Hrvata. Ali izgleda da je Rusija prijateljska sila za Srbe i izgleda da je upravo zbog Srba ušla u Prvi svetski rat. Mnogo života je uloženo u ovo, pristojan novac i ogromna energija. Rusi su prijatelji, Nemci neprijatelji, o tome govori bukvalno cela novija srpska istorija. 

Međutim, nije sve tako jednostavno, kako bi mnogi želeli. U 1948-oj godini od Rođenja Hristovog, herojski partizan Josip Broz Tito prekida sve odnose sa Sovjetskim Savezom i okreće se Zapadu! Rat je završen pre tri godine, Srbi još nisu sahranili sve mrtve, nisu ih ni oplakali. Zemlja je pretrpela strašne gubitke. Zaista je došlo do pravog genocida nad Srbima uz učešće i pokroviteljstvo Trećeg Rajha. A sada, samo tri godine kasnije, zemlja se okreće od Rusije ka Zapadu. A tamo, u zapadnoj Evropi, ta ista Nemačka igra sve značajniju ulogu. I u budućnosti su mnogi stanovnici Jugoslavije svih narednih decenija odlazili da rade u Nemačku. 

Za bratsku Rusiju od 1948. do 1991. nekako nije bilo posebnog interesovanja. Ni na koji način, nigde i ni u čemu. U stvari, sovjetske trupe su stajale u blizini, u Mađarskoj. Rumunija, Bugarska, Mađarska i druge zemlje bile su deo SEV, ali iz nekog razloga „bratski Srbi“ nisu bili zainteresovani. Jugoslavija, u kojoj su Srbi bili najbrojniji, tada je bila nezavisna. Jugoslavija se graničila sa sovjetskim blokom, ali apsolutno nikakav interes za bilo kakvu saradnju nije pokazivan. 

Nakon četiri decenije nežnog prijateljstva sa kulturnim i bogatim Nemcima, Srbi su pažljivo stavljeni pod nož, od tih istih "civilizovanih" Nemaca. I onda su se Srbi odjednom setili Rusije! Odnosno, za "srpsku braću" se saznalo tek devedesetih godina, kada je civilizovana Evropa pažljivo počela da ih gasi. A kako je izgledalo naše nežno prijateljstvo sedamdesetih i osamdesetih godina, ko nas je sprečavao da održimo bar relativno dobre odnose? Jugoslavija je bila veoma ponosna i veoma nezavisna, sve dok mehanizam njenog raspada nije pokrenut i nije počelo NATO bombardovanje. A onda je odjednom postalo jasno da ona nema toliko saveznika. Ili bolje rečeno, da nema nikoga. 

Svojevremeno se sovjetska mornarica suočila sa problemom odsustva bilo kakvih baza na Mediteranu. Dostavljena je molba rukovodstvu Jugoslavije da dozvoli našim mornarima da izađu na kopno radi odmora, ali mudro rukovodstvo Jugoslavije je ignorisalo ovaj zahtev. A 90-ih godina ponovo su počele da gaze čizme kulturnih, civilizovanih nemačkih vojnika po jugoslovenskom tlu. Malo su Srbi prijatelji sa Nemcima, pa ihseku, pa opet prijatelji, pa opet masakr. 

Nije baš da su Rusi imali priliku da putuju u te veoma spaljene pravoslavne manastire na Kosovu, ali su zato Nemci imali takve prilike. Iako nisu svi Nemci pravoslavci. Jasno je da je tvrda nemačka marka bila mnogo interesantnija od „drvene“ sovjetske rublje. Nekako je ova prosperitetna Titova Jugoslavija, za ruse bila zemlja daleka, daleka. To jest, sve je bilo u redu: srdačno i zabavno, socijalističko i pravoslavno, ali Ruse tamo nekako nisu očekivali. Kvarili su atmosferu proslave života svojim prisustvom, ili nešto slično. 

Generalno, stiče se tako loš utisak da su Srbi posle Drugog svetskog rata i pre raspada SSSR-a živeli sasvim dobro. Tada se mnogo i detaljno pričalo kako je Jugoslavija divna zemlja, šteta što niste tamo pozvani u svom ovom sjaju. Svi savremenici baš te socijalističke Jugoslavije maršala Tita uzbuđeno pričaju kako je tamo bilo super. Tako dobro, ali tako nepristupačno. Jasno je da se to nije odnosilo na vlasnike solidne nemačke marke. Oni su uvek bili dobrodošli. Pokret nesvrstanih, Jugoslavija je otvorena na sve strane. Uglavnom na zapad ili na istok, ili na jug, ali ne prema Rusiji. Oni koji su tada, a posebno kasnije dolazili u Srbiju, govore kako su Srbi divni i iskreni ljudi. Ali iz nekog čudnog razloga Srbi su 1914. čekali spas od Rusije, kao i 1941. godine, ali se u vreme hladnog rata činilo nekako suvišnim pozivati ruske mornare na obalu i napiti ih rakijom dok ne popadaju. Rusi su tada bili nepotrebni. 

Odnosno, kao da nisu bili baš protiv Rusije, jednostavno to srbi nisu primećivali. Za razliku od Nemačke koja je tamo redovno vršila genocid. Začudo, Srbi su imali mnogo bolje odnose sa Nemcima. Čuditi se danas da, uprkos još jednom genocidu, Srbi i dalje gledaju ka Berlinu, je u najmanju ruku čudno. 

Praktični ljudi, Đavo da ih nosi.