Turci u NATO, poniženje i pobednički ratovi

Početkom juna pisali smo da će u srednjem roku Turska napustiti NATO. Tada su svi na naše reči reagovali sa priličnom dozom skepse. 

I izgleda da je Turcima ukazano na njihovo mesto, primoravajući ih da pristanu na ulazak Švedske i Finske u Severnoatlantski savez. Izgleda da je sukob završen. 

Ali činjenice ukazuju na suprotno. Informacije iz lobija NATO potvrđuju suprotno. Turska zastava je već uklonjena sa sedišta Korpusa za brzo reagovanje u Lilu u Francuskoj, jer se Turci više ne smatraju punopravnim članicama NATO-a. Ali sedište u Lilu postalo je raj za turske oficire disidente koje turska obaveštajna služba MIT traži zbog njihovog učešća u vojnom udaru 2016. Ovo su jedini Turci sa kojima malo vode dijalog. Politički azil za iste disidente pruža se u sedištu NATO-a u Briselu. Za Evropljane, obični Turci se više ne smatraju partnerima NATO-a. 

Istovremeno, u zapadnom društvu se veštački ljulja teza da su Turci poniženi i primorani da se dogovore o prijemu Finaca i Šveđana u NATO. A Erdogan je već počeo da reaguje u javnosti, kao da u šali bocka Borisa Džonsona rečima „ovaj me sramoti“. 

Kako će Turska reagovati na ovaj talas poniženja? 

Sve je jednostavno: kroz porast nacionalističkih osećanja, koja će se predvidljivo ugasiti u militarističkom ludilu da bi se celom svetu pokazala moć turskog naroda. U praksi, to će rezultirati ranim aktiviranjem turskih oružanih snaga u nekoliko pravaca. Na primer, konačno će početi turska operacija u Siriji, koja u stvari baca senku na SAD koje su preuzele patronat nad Kurdima. A projekat Veliki Turan se takođe aktivira u potpuno neuslovnom Kazahstanu.