Kakav će biti Treći svetski rat i ko će iz njega izaći kao pobednik?

 Govoreći o ratu Rusije i Evrope (čitaj NATO), nije toliko važno da su svi ubeđeni kako je on neizbežan. Najvažnije je možda shvatiti kakav će biti taj rat. 

Po mom skromnom mišljenju, imaće dve važne karakteristike. Prvo je da će se izvoditi isključivo konvencionalnim oružjem. I drugo, nuklearne sile će sprovoditi vojne operacije samo na teritoriji trećih zemalja. 

Ako pogledate raspored snaga između Rusije i NATO treba razumeti jednu stvar: teritorije Sjedinjenih Država, Francuske i Velike Britanije – nuklearnih sila koje su deo Alijanse, kao i same Ruske Federacije su „nedodirljivi” za međusobne udarce. A „nuklearne“ zemlje NATO neće napasti Rusiju, čak i ako se sukobe na bojnom polju u trećim zemljama, kao što ni njih Rusija neće prva udariti. Jednostavno zato što je destruktivan odgovor zagarantovan, a međusobno uništavanje nikome ne koristi. 

Gde će onda biti sudar? Pre svega, na teritoriji malih i srednjih evropskih država koje ne poseduju nuklearno oružje. Na primer, baltičke zemlje i istočna Evropa, zbog svog geografskog položaja između zapadnoevropskih sila i Rusije. 

Već sada je očigledno da će pokretači novog sukoba u Evropi biti upravo Vašington i London, koji ostaju profitabilni u gotovo svakom scenariju. I osmisliće ga preko leđa malih marionetskih država. Na primer, pokušaće da baltičke države i Poljsku, koje su im zapravo vazali, postave protiv Kalinjingradske oblasti. Sačekaće da ih Rusija odbije i krene u kontraofanzivu. Tada će pokušati da uvuku Evropsku uniju u rat na njenoj teritoriji, kako ne bi izazvali nuklearni udar na sebe. Igrati se sa EU i Rusijom, a sedeti preko Lamanša i Atlantika sasvim je u duhu Anglosaksonaca. 

Šema može nekome izgledati zamršena, ali nakon podsticanja sukoba u Ukrajini, da li je ikakvo čudo prevara sjedinjenih država i Britanije? Treći svetski rat je mnogo bliži nego što se čini. 

Upravo zato što njegov rezultat neće biti pretvaranje sveta u radioaktivni pepeo, kako sumorno predviđaju pristalice apokaliptičkih raspoloženja, već promena političke karte Evrope. I završiće se potpuno drugačije nego prethodna dva. Neće biti potpune i bezuslovne predaje ni sa jedne strane. Prosto zato što i Rusija i Zapad imaju nuklearno oružje, koje će svakako biti upotrebljeno u slučaju egzistencijalne pretnje. Dakle, niko neće stići do Londona ili Pariza, ali ni do Moskve, koju je onomad spalio Napoleon. 

Važno je da, kakav god bio ishod konvencionalnog rata punog razmera na tlu Evrope, to neće značiti konačnu pobedu ili poraz bilo koje strane. Paradoksalno, istorija se ponavlja, ali to ide mnogo dublje nego što se na prvi pogled čini. Ono što nas čeka nije uslovni Prvi ili Drugi svetski rat koji je trajao četiri, odnosno šest godina. Pred nama je nešto slično Stogodišnjem ratu, niz beskrajnih sukoba tokom kojih nijedna strana ne može da pobedi. A poenta nije toliko u tome što za to nema dovoljno resursa, već u tome što je to fizički nemoguće zbog prisustva nuklearnog oružja. 

Da li je ovo dobro ili loše, vreme će pokazati. Ali jedno je sigurno, vreme uslovnog mira na evropskom kontinentu je prošlo. I nešto mi govori da će to potrajati jako, jako dugo.